Cula sam se s njim istog dana kad je poslao poruku…

Ono cega sam se bojala je isplivalo na povrsinu. Rekao je da je ocekivao da cu mu faliti nakon sto sam otisla. Ali, kako su dani za danom prolazili, to se nije desilo. Nisam mu falila, nisam mu nedostajala. Bilo mu je OK sto smo se culi svakog drugog dana, ali jednostavno je shvatio da nema vise osecanja prema meni. . . Zao mu je sto smo taj razgovor vodili preko telefona, i rekao je da bi zeleo jos jednom da me vidi kad se vratim sledece nedelje.

Pitala sam ga da li zeli mene da vidi jos jednom, ili zeli jos jednom da me vidi samo zato sto ne zeli da raskinemo preko telefona? Odgovorio je da mu je glupo da se rastanemo preko telefona. Ali da ne veruje da bi se ista promenilo s njegovim osecanjima kada bi smo se opet videli. Srce mi je puklo na komade kada sam to cula. . .

Ne znam da li cu se videti s njim jos jednom. Otvoreno sam mu rekla da nisam sigurna da li bih izdrzala da se vidim s njim a da ne mogu da ga zagrlim i poljubim… Na to je odgovorio da razume, i ako bi mi bilo previse bolno, ne moramo se videti, ali i dalje misli da bi bilo bolje da sve ovo okoncamo “oci u oci” a ne telefonom… Ostalo je na tome da sam obecala da cu mu se javiti kada se vratim, i da cu mu onda reci da li cemo se videti ili ne. Vracam se u Srbiju za 4 dana. I zelim da ga vidim vise od svega, ali ne znam kako bih to podnela. Svaki put kada pokusam da se odlucim, stomak mi se toliko zgrci da zaboli. NE ZNAM STA DA RADIM!

Mislila sam da sam jaca, snaznija, ali borim se protiv suza svakih sat vremena. Stavljam sve ovo “na papir” nebi li mi bilo lakse, ali nije. . .