Moj deda je još pre “onog” rata završio Višu oficirsku školu i Višu ekonomsku. I kao i mnogi, bio je član komunističke partije. Do jednog lepog letnjeg dana ‘50. godina. . .

Deda je tada bio nadzornik na jednoj omladinskoj radnoj akciji izgradnje puta. Jednog dana su šefovi doneli veliko tele mom dedi i rekli mu da ga za 2-3 dana zakolje i pripremi “bogat ručak” jer neki funkcioneri iz partije dolaze da obiđu gradilište. Deda je, naravno, odgovorio da ništa ne brinu, i da će on to srediti sa kuvarima iz lokalnog restorana. Čim su glavešine otišle, deda je samo doviknu omladincima “Ima li među vama neki mesar?” . . . Te večeri su omladinci, posle nekoliko meseci posnog kupusa i pasulja, jeli teleći paprikaš i teleće šnicle u sosu. . .

Funkcioneri su došli posle 3 dana.

Dobili su odličan izveštaj o napretku izgradnje, pesmu veselih, vrednih omladinaca i recitaciju posvećenu Titu i partiji. Ali nisu dobili ručak. Moj deda je dobio otkaz, kartu u jednom pravcu i šut-kartu iz partije. I uz sve to, i novo radno mesto. . . Njegovi šefovi su mislili da su mu zapečatili karijeru u silaznom pravcu. Ali, malo su se zeznuli.

Deda je na “lošijem radnom mestu” postao šef gradilišta po Evropi, Africi, u Indoneziji. . . Njegovi šefovi su majmune viđali u ZOO i u ogledalu, a banane su jeli kada im ih donosu članovi delagacija Nesvrstanih zemalja. Deda je u Indoneziji majmuna imao za kućnog ljubimca, a banane je brao u svom dvorištu.

Jedina preostala veza sa partijom bila je jedna značka koju smo pre nekoliko godina pronašli u kutiji sa starim šrafovima.

***

Moj deda je juče ujutro krenuo da se umije, polako se spustio kraj vrata u hodniku i odlučio da ode na svoje poslednje putovanje. Zdrav i veseo, sa svojih 87 godina i osmehom na licu, sigurno će biti dobar šef i na nekom nebeskom gradilištu.

***

(Komentari na ovaj tekst su zatvoreni.)