OK. Sama sam kriva. Kao i uvek.

Niko me juče nije terao da gledam u tog prolaznika. Niko mi nije rekao “Hej, jel da da liči na njega?” Niko me nije terao da vidim da jedan blog nosi naslov “You do something to me”. I niko me nije terao da pregledam foldere s muzikom u svom kompjuteru. . .

Do vraga!

Uz ovaj divan sneg, dok moj mačor prede pored mene, i dok kroz prozor gledam vatromet, ja se setim njega. . . I kako sam mu peglala farmerice na +30′C i usput gledala “12 žigosanih” i smejala se. . . Hej! Od svih romantičnih stvari i detalja, ja se setim kako mu peglam farmerke! Pa, pukla sam definitivno. . .

Mislim da nije stvar u tome da još patim za njim, i slično. . . Mislim da je problem što nije humano biti sam u ovako prelepoj noći. Nije prijatno prisloniti nos na ledenu površinu prozora. Bilo bi lepše nasloniti glavu na nečije rame ili grudi.

Do vraga!

Zašto mi je toliko prokleto potreban neko da bih mogla da preguram noć? Zašto sam toliko glupo patetična ponekad?  Umesto da nabacim osmeh na lice i šal oko vrata, i sama ostavim tragove čizama po snegu, ja sedim u sobi i mazohistički puštam neke pesme na repeat, nadajući se da će mi izmamiti suze. A od suza ni traga. Samo neka praznina u grudima, i ona odvratana teskoba, koju bi nečiji osmeh i pogled u oči mogli da oteraju.

Do vraga!

Počeću i da psujem po blogu. Od besa. Od nezadovoljstva. Od usamljenosti. Od svih sitnica koje me noćas iritiraju. . . Bolje da stavim tačku ovde. Barem za noćas. . .