OK, nije bas da hocu kuci… Barem ne mojoj kuci. Hocu kod Njega. Na samo 1 dan. . .Ma kakav dan?! Bila bih srecna i da provedem s njim makar jedan sat. Da se sklupcam kraj njega, i da me onako jako zagrli, kako on to ume.

Da sam sad kod njega, tacno znam sta bi bilo. On bi premoren zaspao na kaucu u dnevnoj sobi. Prevrtao bi se stalno, jer ne podnosi ni kada je +25′C, a kamoli ovo… Budio bi se samo na trenutke, i pogledom me potrazio. A kada bi se uverio da sedim u fotelji pored njega, nastavio bi da spava. Posle sat-dva takvog polu-sna, pridigao bi se, zapalio cigaru, prosetao po sobi kao tigar po kavezu, opsovao vrucinu, i vratio bi se u krevet… Opet bi zadremao, ali bi pri sledecem budjenju, zatvorenih ociju samo rasirio ruke i rekao bi ”Dodji mi…” -Spustila bih se kraj njega, s njegovom levom rukom umesto jastuka, dok bi desnu prebacio preko mog struka. . . Samo bih se pribila uz njega, zatvorila oci, i pravila se da spavam, a zapravo bih ga slusala kako dise. . .

Eto, tacno znam sta bi bilo, a opet. . .Treba mi sve to. Najvise njegov zagrljaj. Ne cak ni poljubac, nego samo jedan njegov obican, snazan zagrljaj. . .

Hocu kuci, hocu mog momka i hocu da ova glupa kisa prestane!