Htela bih da opet sanjam onakve snove koji se dugo pamte . . .

I htela bih da se ujutro probudim sva zamišljena, sa onim čudnim osmehom, koji ni moji najbolji prijatelji ne mogu da protumače. . . I htela bih da ustanem od stola u kafiću, i izađem napolje, jer mi je zazvonio telefon, i da drugaricama na pitanje “Ko te je zvao?” odgovorim samo pogledom.

Želela bih da mi ne smeta što su mi noge mokre do kolena, jer kiša toliko jako pada, a ja sam umesto čizama obula patike. Želela bih da šetam po opalom lišću i da ga šutiram i gledam kako se sve one boje presijavaju. Želala bih da ova jesen nije siva, već zlatna. . .

Hoću da vikendom izađem negde s društvom, i da u nedelju po podne mamurna, s osmehom razmišljam “Al’ nam je bilo super!” Hoću da sasvim slučajno naletim na neku knjigu, meni potpuno nepoznatog pisca, i da sledećih mesec dana gnjavim ljude sa “Znaš kako sam dobru knjigu pročitala!” Hoću da moj glupi, razmaženi mačor češće ulazi u kuću, i da mi, kako on to ume, sasvim nenadano skoči na tastauru jer bi hteo da ga mazim.

Obavezno ću braon ugljem nacrtati onaj crtež koji već mesecima sklapam u glavi i obavezno ću ga uramiti i okačiti na zid moje sobe. Obavezno ću popiti domaću višnjevaču sa drugaricom, jer je napokon dobila posao u struci. Obavezno ću skupiti pare za novogodišnji šoping u Štutgartu i obavezno ću se tamo ponašati kao da je sasvim normalna stvar kupiti kaput u H&M za 30 evra.

Ne znam zašto tako kasno ležem u krevet. Ne znam gde mi je onaj zimski braon šešir. Ne znam zašto uvek zaboravljam foto aparat. Ne znam zašto u oktobru ne volim pitanje “A gde ćeš za Novu Godinu?”

I ne znam gde mi se zagubio onaj osmeh koji nosim svake godine u ovo doba. . .

“…If you pay the price
She’ll let you deep inside
But there’s a secret garden she hides…”