Sinoć sam jednoj osobi rekla da se meni svakog jutra dan čini divnim… Bolje da sam ćutala.

Ustajanje, oblačenje, pristavljam vodu za kafu, umivanje, pranje zuba, češljanje, krema na lice, voda je vrela, pravim ness.

Sedam pred kompjuter, neodoljiva želja da za Dobro jutro čujem “Old Yellow Bricks”:

Pijem kafu, Bluetooth proradio naprasno, prebacujem muziku na telefon, palim cigaretu i . . . . ! ! !

Jedna je već u pepeljari, izgorela do pola. . . Nešto nije u redu! Meni se to ne dešava. . . Pogotovo ne uz prvu jutarnju kafu i prvu cigaretu. . . Do vraga, ovo neće valjati. Pa tek je pola 8 a ja već tako brljam. A dugačak dan je preda mnom. Zašto, kao i svakog jutra nisam poslušala Telepopmusic i “Breath”? Ili bilo šta drugo lagano. . . Ali, ne, gospođica je bila raspoložena da čuje :

“You are the fugitive,
But you don’t know what you’re running from,
You cant kid us,
And you couldn’t trick anyone,
Houdini, love, you don’t know what you’re running away from“

Kao da podsvesno sama sebi želim da natrljam nos slušajući gde ja to grešim. . . Ok, ništa strašno. Smiriću se. Sve je OK. Sve ĆE BITI ok. . . Gasim onu cigaretu koja je prva upaljena, ništa to ne znači. . .  Malo morgen! Demijan počinje da pokazuje svoju narav. . . Bluetooth na kompjuteru pokazuje stare IZBRISANE fajlove, novi kao da ne postoje, internet konekcija počinje pa puca na svaka 2 minuta, otvoreni folderi se “zakucavaju”. . .

Ah, ko me je terao da kompjuter krstim imenom “Demijan”!?! Hmm. . . nije niko, ali očigledno sam mu dala odgovarajuće ime.

A da se ja vratim u krevet? Možda bi to pomoglo? Da odspavam još sat-dva, onda ustanem i započnem dan iz početka? Ili da samo otkažem zakazan termin kod frizerke? . . . Kakve sam sreće, ne bi me čudilo da mi danas boja kosa ispadne u nekim finim, zelenim ili crvenim tonovima. . .

Do vraga!

Gasim kompjuter, gasim cigaretu, kuvam novu kafu, ponovo sedam pred komp, i puštam drugu pesmu za Dobro jutro. Biće ovo lep dan. Ima da bude! Ja ću ga napraviti divnim, hteo on to ili ne!