Vreme dešavanja: Ove nedelje, par dana pred težak kolokvijum. (Većina kolega ne zna da rešava zadatke. Osim, naravno par uzuzetaka.)

Scena br.1, telefonski razgovor između mojih koleginica:

Dobrica: Htela sam da te pitam da dođeš do mene, pa da meni i Aurori objasniš one zadatke.

Pametnica: Pa, već me je zvala Zlobnica da dođem kod nje. Hajde i vas dve dođite tamo, pa ćemo sve zajedno vežbati. I svima ću vam pokazati.

Dobrica: OK. Hvala ti. Vidimo se!

Scena br. 2, nakon par minuta, drugi telefonski razgovor:

Dobrica: Ćao! Jel možemo i Aurora i ja da dođemo kod tebe, pa da nam Pametnica svima objasni ono za kolokvijum?

Zlobnica: Jao. . .pa, znaš. . .nas će ovde biti jako puno. Biće gužva.

Dobrica: Kakva gužva? Daj, ne zezaj. 4 devojke nisu gužva. . .

Zlobnica: Znaš, nemojte da dođete. Stvar je u tome da ako nas bude više, onda će Pametnica i vama da objašnjava, a ja hoću da samo mene nauči dobro.

Dobrica:

*

Bezobrazno.

Sebično.

*

Dobrica je hiljadu puta pomogla Zlobnici. Znala je u pola noći da se vidi s njom jer je ovu npr. iznervirao dečko.  Pomagala joj je uvek, u svemu. I onda joj se ovako vrati: “Ja neću da ti naučiš. Ja hoću da samo ja dobijem dobru ocenu.”

Zlobnica i njena cimerka nisu čak ni najbolju drugaricu pozvale da uči s njima. Pametnica je uspela da izdvoji pola sata i da meni i Dobrici barem malo pomogne u učenju. Kolokvijum nismo uradile baš najbolje, ali nije strašno. Naučićemo to za ispit. Važno je da smo Dobrica i ja naučile najvažniju lekciju: kome biti prijatelj, a kome ne. Kome otvoriti vrata u pola noći, a kome reći “Nisam više tu za tebe”.

I još nešto: moja krava ipak neće crći, al’ Zlobnicina hoće. I to onda kad se tome bude najmanje nadala.