Ni na nebu, ni na zemlji

Objavljeno u Aktuelnosti, Obične priče dana 11/12/2008. 11 komentara, ostaviš i ti?

17:20h.
Uspevam da odem s posla relativno “na vreme”. U tom trenutku nailazi i moj bus. Totalno smotana pokušavam što brže da skinem rukavice, jureći novčanik po torbi. Naravno, zaboravivši da sam sitan novac za kartu još pre sat vremena stavila u džep kaputa. ;)
Bus staje s vratima tačno ispred mene. Unutra je kao u konzervi sardina. Gledam hoći li uopšte uspeti da uđem, a kamoli da platim kartu. Ljudi ne izlaze, nego bukvalno ispadaju napolje. Neka žena samo što nije pala preko mene! Ja se odmičem, misleći da ću videti skroz namrgođenu facu uz rečenicu: “Što se ne pomerite da izađemo?!”
Žena podiže pogled i s osmehom mi pruža nešto u ruci : “Jel Vam treba?”

Zbunjena pogledam šta mi to daje…kad ono: karta! Autobuska karta. :)

Da se razumemo: ta karta košta pišljivih 30 dinara, za koje se maltene ni hleb ne može kupiti, i uopšte nije stvar u novcu. Stvar je u dobroti.
Uprkos saobraćajnom špicu, gužvi, gomili nervoznih ljudi, vožnji u u zagušljivom autobusu…Uprkos svemu tome, ona se osmehuje i daje mi kartu. Eto, tek tako. Da ja ne moram da se guram do vozača. Da ne moram tražiti novčanik. Da ne moram skidati rukavice. Da bi mi jednostavno učinila nešto dobro.

Zbog ovakvih sitnica verujem u dobro u ljudima.
Verujem da će sve biti ok.
Verujem da je sasvim u redu ne biti suviše “na zemlji”, nego i poleteti malo.
Verujem u moje novo utočište koje, eto, nije ni na nebu, ni na zemlji.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=1rAsoLm1Ges&hl=en&fs=1]

Ovaj tekst je objavljen 11/12/2008 u 21:30, u kategoriji Aktuelnosti, Obične priče .

Možete ga podeliti sa drugima na Facebooku, Twitteru ili bookmarkovati na vašem Delicious-u.

Svakako, budite slobodni da ostavite komentar, a za lakše praćenje svih sledećih komentara na ovom tekstu, preporučujem da preuzmete RSS feed komentara ;)

11 komentara do sada. Ostaviš jedan?

11 / 12 / 2008
22:26:01

link komentara

elektrokuhinja

Ja sam cula da je ovo prilicno redovna stvar u beogradskom javnom prevozu, al moram priznati da se nisam susrela s tim kod nas u Novom Sadu. Lepo. Bas lepo.

11 / 12 / 2008
22:32:24

link komentara

Aurora Borealis

Ja sam to videla letos (i to samo jednom) u sedmici u gradu. I bila sam totalno oduševljena!

Al’ da baš meni neko da kartu, i to baš u danu kad jedva čekam da pobegnem kući, vapeći za kafom i tišinom… E, to je ono pravo! Kad ti se tako nešto desi baš kad ti treba. ;)

11 / 12 / 2008
23:02:24

link komentara

Punky

he,he…ja sam to redovno radio u GSP-u u BG-u… :)

11 / 12 / 2008
23:46:59

link komentara

drveniadvokat

ahahaha ne mogu da verujem . . .
to ja uvek poželim da uradim, ali mi je skrnavo . . . mada je fenomenalno!!! ne mogu da verujem da to ljudi rade . . . oduševljena sam :D Novi Sad je definitivno naj . . . :))))))))))

12 / 12 / 2008
00:36:10

link komentara

Suske

Više nam ništa i ne treba, poneka lepa reč i neko dobro delo, tek da se osećamo bolje ….
Dobro se dobrim vraća … ;)

12 / 12 / 2008
01:33:30

link komentara

sarah

..tako malo nam treba za srecu….

(meni se to dogodilo na parkingu, pridje gospodin i da mi njegovu park karticu, kao imate jos sat vremena…bila sam paf…sad i ja to praktikujem..)

12 / 12 / 2008
03:27:46

link komentara

zelenavrata

Ima ljudi, definitivno!

12 / 12 / 2008
15:46:09

link komentara

Zmajcek

potpisujem Zelenicku!

12 / 12 / 2008
17:40:55

link komentara

prokka

Lepo se lepim vraća
Nažalost iako živim u Beogradu i idem svakog dana prevozom do posla i nazad nisam prisustvovao sličnoj situaciji.
Svaki čin dobrote mene prijatno iznenadi.
Jedna od upečatljivih situacija se zbila prošle godine. Vraćam se iz grada, gužva ogromna, negde oko pola 6. Najgori špic. Još treba i most da pređem usput… Jedan dečko oko 17 godina recimo, stoji, jedva se drži. Ja to nisam ni primetio da budem iskren, ali čovek pored mene jeste, te me zamoli da se pomerim kako bi on ustao da dečku ustupi mesto. Zvuči kao da nije ništa posebno, ali ja zaista nikada do tada, a ni od tada nisam video da ljudi ustupaju mesto mlađima, osim ako nisu mala deca u pitanju. Naravno da sam ja na kraju ustupio moje mesto i bio srećan što je na kraju sve ipak ok ispalo.

13 / 12 / 2008
02:53:52

link komentara

Fotomanijak

Hmpf, kada sam procitao naslov, mozda sam ocekivao neki sasvim drugi tekst.
Ali opet, sta ja znam…

13 / 12 / 2008
14:01:39

link komentara

Charolija

Volim da nepoznatim ljudima, bar za trenutak učinim dan lepšim. Nesebično delim osmehe, male znake pažnje, “izvolite, izvinite, hvala vam, jako ste ljubazni, pa kako ste vi danas, ima li posla, mora da ste se puno umorili, ostala sam vam dužna 10 dinara, sećate se”… to su proste jednostavne reči i rečenice koje ljudima mogu ulepšati dan…za uzvrat primam njihove osmehe i tako sebi činim lepšim svaki dan.