Svakome, ko je bar malo zaljubljen, ova Aretina pesma može bez problema da pomogne da nabace osmeh, pogotovo ujutro. . .

Jutros ustajem kasno, boli me glava a oči nikako da se širom otvore. Kuvam kafu, ni to ne pomaže. I onda, sednem za komp i sasvim slučajno naletim na ovo. . . Mislim da sam se razbudila i živnula već pri prvim taktovima. A i još nešto: čim sam čula prve stihove, neke lepe misli su mi prošle kroz glavu. I savršeno se sve uklopilo. . .
Pomislila sam na dragog. Kako smo neko veče šetali tvrđavom i tamo pili crno vino. Kako sam naslonjena na njegove grudi, preko njegovog ramena posmatrala naš grad. Sva ta svetla, od Limana, preko centra i keja. . . Aute koji negde žure petkom uveče, penzionere koji šetaju kučiće, starije bračne parove koji šetaju ruku pod ruku. . .
A na klupi blizu nas su sedeli dvoje klinaca, od nekih 15-16 godina, i ljubili su se. Nasmejala sam se kad sam primetila da devojčica čvrsto drži ruku tog dečaka na svom struku, da mu ruka ne bi skliznula “gde ne treba”. . .

Uživala sam cele večeri. . .

Eto, umesto da ujutro uz kafu pijem aspirin, ja sam stavila ovu pesmu na REPEAT i osmeh je automatski bio na licu, a glavobolja. . .hmm. . .koja glavobolja?