Trebala sam valjda uz ovu temu da se prisetim neke romantične situacije ili scene… Ali, nisam…

Iz nekih, nerazumljivih razloga mene je spopala melanholija…

Pre nekih 10tak godina bila sam na letovanju u Grčkom gradiću Paralia.
Sećam se tog letovanja kao da je juče bilo. Ništa posebno se nije desilo, nikakve velike ludorije, nikakve velike letnje romanse. . . Obican, jednostavan letnji odmor na moru.

Kada sam pročitala temu na Forumu, počela sam da razmišljam koje se to mesečine najjasnije sećam, i u glavi mi je bljesnula slika. Otišla sam na Google, i posle nekog vremena upornog traženja, ugledala sam je. Ovo je fotografija baš tog kamenog mola iz Paralie. Baš tog mola na kome sam stajala i posmatrala neverovatno osvetljenu pučinu u sred noći. . . Pošle su mi suze. . .

Te noći se počela spremati oluja. Na nebu su se kupili oblaci, ali ni jedan nije bio sakrio mesec. Ogroman beli mesec. . . sijao je dok su se u daljini na trenutke mogli videti odblesci munja. Talasi su podivljali, udarali su od obalu s neverovatnom bukom. Ne znam zašto, ali kad sam sve to ugledala sa polupraznog šetališta, izula sam se, dala zabezeknutom bratu svoje sandale i onako bosa sam potrčala po ledeno mokrim stenam, skroz na kraj ovog mola. Ispred sebe sam videla samo nepreglednu pučinu. Nešto najlepše što sam do tada videla. Bila sam kao opčinjena.

Razbijajući se od stene ispod mojih nogu, talasi su me celu isprskali. Ništa mi nije smetalo, mada mi je hladnoća te vode dopirala do kostiju. Osećala sam se kao da vreme stoji. Ništa sem mene, tog neba i te pučine u tom trenutku nije postojalo. . . Tek posle nekog vremena sam shvatila da me brat zabrinuto doziva da se vratim. Pošla sam nazad ka njemu, svo vreme osvrćući se i trudeći se da zapamtim i tu sliku i taj osećaj.

Kad sam mu prišla, počeo je da viče da li sam normalna, odakle mi ideja da pored tolikih talasa, bosa trčim po klizavim stenama…Onda je naglo ućutao i pitao me zašto plačem. Odgovorila sam mu “Zbog sreće!”. . . i stvarno jesam, po prvi put u svom životu sam plakala zbog sreće. . .