Ovu pesmu sam pevala kada me je ostavio bivši dečko, verenik… Ne volim onu izreku “Praviće on mene od blata” i sl. ali ova pesma je uvek mogla da mi podigne samopouzdanje.

Pre nešto više od mesec dana, sam u tekstu “Čudesna sudbina” pisala o njemu. . . Deo tog teksta ide ovako: “…što se tiče njegove želje, koju je rekao mojoj drugarici, želje da me vidi. . . ja se iskreno nadam da mu se neće ostvariti. Barem ne još nekih 10-20 godina. . .”
E, pa, želja mu se ispunila. Danas. A ispunila se i meni moja. . . Elem, morala sam u susedno mesto po neke lekove za mog deku, i dok sam pazarila u jednom marketu, učinilo mi se da me neke zove. Nisam obratila pažnju, dok opet nisam čula “Hej! Mala…” Kada sam podigla pogled, malo je falilo da se onesvestim! ON !”Učinilo mi se da si ti, ali nisam verovao… Pa, otkud ti ovde?. . . .Svaki put kad odem u grad, osvrćem se i sve se nadam da ću videti nešto malo, slatko, plavo. . .”

FUJ! LjIGAVO!

Pitao me je da li mi je drugarica rekla da su se sreli, da me je pozdravio. .. Kako sam, šta radim. .. A onda je izgovorio:
“Jesi srećna?” i nije čekao na odgovor, nego je dodao “U stvari, ne treba ni da te pitam. ..vidi se to na tebi.”

Na kraju je samo rekao još i to da ćemo se čuti jednom, da odemo na kafu, da se ispričamo. . . A ja sam odgovorila:

“Da, da, jednog lepog dana. . .” Otišao je zbunjen, i pogubljen, a ja sam se, čim je nestao iza druge police, lupila dlanom po čelu, i proverila da li mi srce lupa. Ali ne, moje srce je kucalo savršenim ritmom. Izlazeći iz tog marketa, sam nabacila ogroman osmeh, odmerila svoj odraz u izlogu, i zadovoljne onim što vidim, pomislila kako sam srećna što imam svog dragog, i srećna što sam uspela da se uspravne glave i nasmejanog lica suočim sa bivšim.

A mislila sam da ga nikad neću preboleti, i da je ostavio nezaceljive ožiljke u meni. . .E, pa nije. Jača sam ja nego što sam mislila. Pregazila sam ga, napokon. . .