Šetala sam sa dragim. Topla noć, grad prepun šetača: penzioneri, mladi roditelji sa decom, zagrljeni parovi. . .i mi. Nas dvoje, sa mojom rukom u njegovoj. . .

U jednom trenutku me malo iznervirao, ali samo na trenutak. Ja se “kao” malo durim, a on prihvata moju igru. Malo ćutim, tek nekih par metara, i nastavljamo priču tamo gde je nit bila pokidana. Šetamo prema keju, a drveće se nadvisilo iznad naših glava. Neko već ozelenilo, a neko još u cvetu. Puno bih pričala s njim o drveću, ali moram još malo da glumim da se durim. . . On sad sedi na klupi. Ja čučim ispred njega. Pita me:

“Jesi umorna?”, odgovorim “Ne.”
“Jesi gladna?” – “Ne.”
“Jesi žedna?” – “Ne.”
“Da idemo kući?” – “Ne.”
“Hoćeš da sedneš?” – “Ne.”
“Jesi srećna?” – . . . . . .. . . . “Jesam. . . . .srećna sam.”

Njegov osmeh, moj osmeh. . . Trebala sam još malo da se durim, ali ne mogu. Ne nakon toga što smo jedno drugom osmesima rekli.

Volim kad se smeje, volim kad me zeza, čak iako se nekad “kao” naljutim. . . Volim i da ga gledam kako spava, kao sinoć. Izmorila ga je šetnja, i zaspao je dok smo gledali tv. U jednom trenutku, se promeškolji na kauču, i počinje da se osmehuje i nešto da mrmlja. Uspevam da rastumčim par reči, i tada stavljam dlan na usta. Da ga ne probudim svojim smehom. . .jer : on mi je i u snu ponovo pričao jedan vic, koji mi je pričao ranije te večeri. . . I u snu pokušava da mi izvuče osmeh.