Danima mi se piše… Ma, nedeljama!
I premotam priče u glavi, i stavim čak i zareze i tri tačke. One sa razmakom izmedju. Da stanete. . . da razmislite dok čitate. . .

I onda zaboravim da zapišem, da otkucam. I tako sve ispočetka.
Ispričam si priču u glavi, a onda se on pomeri u snu, i dok prebacuje ruku preko moga struka, ja zaboravim staru priču, i ispričam si novu.

Kako je smešan dok istovremeno hrče k’o top i traži me rukom po krevetu. Da ga mrzim il’ da ga obožavam – kako to lepo reče moja prijateljica. I neće da zaspi ako se ne priljubi uz mene. I ja ne odem rano ujutro na predavanja ako ga, onako usnulog ne poljubim. A kad se vratim, obraduje mi se kao da me danima nije video. I još se posle pita kako imam živaca da mu tako pažljivo ljuštim grejfrut. . . Blesan jedan! Još se pita zašto! :)

Da mi je neko pričao da ću ja navijati sat na pola sata ranije iako to vreme mogu provesti spavajući – ne bih mu verovala. A sat navijam ranije da bih mogla da se mazim s njim, da se za Dobro jutro s njim ispričam. Oko samo jedne stvari nikako ne možemo ujutro da se dogovorimo a to je: ko će kuvati kafu. Ipak prećutno popuštamo jedno drugom iz dana u dana. Jednog jutra ja, sledećeg on. I uvek nastavljamo tu prepirku, uz podmićivanje poljupcima.

I tako. Opet sam zaboravila priču koju sam htela da vam ispričam, da je napišem… Al’ ako ništa drugo, makar znate da je kod mene proleće uprkos kalendarskoj zimi.

P.S.
Rekoh li ja tebi danas koliko te volim? ;)