Niko poznat. Nebo sivo, tmurno, nikad ružnije

Svi prolaze, guraju me. Panično se osvrćem.

Prljaju mi haljinu svojim kaljavim cipelama.

Pokušavam da je sačuvam, ali je velika, široka.

Vuče me na zemlju svojom težinom.

I bela je. . . .Tada tek vidim da je na meni venčanica.

Umesto da se nasmejem počinjem da plačem.

Što više bežim, sve je veća gužva.

I onda odjednom, samo osetim kako me neko vuče sebi.

Telo ne poznajem, ali ruke. . .njih znam.

Tople su, velike, snažne.

I pocinju da me grle, i rulja oko mene počinje da nestaje.

I reči, s osmehom u glasu, muškom : “Ma, ko je smeo da mi te dira?”

Stavljam mu ruke oko vrata, i naslanjam glavu na rame, uplakana.

I pogled upravljam ka nebu.

Oblaci se razmiču, počinje toplo, nežno sunce da sija.

Nema više one gomile oko mene.

Umesto u blatu, stojim na travi i odgovaram:

“Ne znam ko me je dirao. Možda sam samo bila tužna…

A i gde si ti do sad?”