Pričam sa dragim večeras. Ništa posebno, kako si, šta radiš. . . bla-bla. . . I u jednom trenutku mu kažem da se nećemo videti večeras, nego sutra. Mislim, ništa posebno. . .moram da učim, i tako. A On počne da mi govori nekako usporeno “Pa, znaš. . .sutra. . .ja sam mislio. . .ako nije problem. . .ako tebi nije problem. . .”  -A meni već počne da zvoni alarm u glavi!

Ili je OPET neka utakmica, neka liga “čega već”, pa mu dolaze drugari. Ili mora da ide negde, ili. . . .ili. . . .ili. . . . I svašta mi još proleti kroz glavu, sa jednom zajedničkom crtom: Neću ga videti!

Alo! Nisam ja neka posesivna devojka, ali nisam ga videla nedelju dana, a ova nedelja mi je bila tako BLjAK i FUJ, i jedino što može da je spasi. . .pardon: da mene spasi. . . to je On.

I već u tih par sekundi, mene hvata onaj glupi predosećaj da se ono stanje, zvano BEDAK, nazire. Tu je, blizu, pucam. . . Ne izdržim i prekinem ga, sa onom BLUE nijansom u glasu, :

“Šta si planirao za sutra?”

A moj dragi, ko iz topa:

“Pa, da ne idemo nigde, da gledamo neki film i pečemo mlade krompiriće.”

Krompirići i film?

E, koja sam ja kokoška. . . Od muve napravih slona za 5 sekundi.