Znate one dane kada od trenutka kada ste otvorili oči sve krene nizbrdo? Kada već ujutro znate da je to tek početak lavine? I kada biste najradije da zatvorite oči, i da ga jednostavno prespavate? . . . E, imala sam jedan takav juče.

Sat nije zvonio, crkla mu baterija tokom noći. Jurcam po kući, zaboravljam polovinu stvari, trčim na bus i pomislim “Super! Ipak stižem…” a bus zatim kasni više od pola sata. Ja kasnim na predavanje. Tamo se osećam ko idiot jer polovinu stvari ne razumem. To se učilo u srednjoj, a ja sam je davno završila. . .
Srećem poznanicu, koja gura kolica sa bebom, a o suknju joj se okačio stariji klinac, i ona počinje da mi trubi o tome kad ja mislim da se udam, kad ću roditi dete…? Odgovoram joj da nisam znala da je potrebno biti u braku da bi se ostalo u drugom stanju, na šta se ona zgražava i nastavlja malograđansko moralisanje. Ostavljam je u pola rečenice, odlazim i mislim o tome kako je ona zatrudnela sa nepunih 18, i udala se sa stomakom do zuba. . .

U biblioteci OPET nema knjige koja mi je hitno neophodna za seminarski rad. Gradski bus mi odlazi ispred nosa. U zgradi ne radi lift. Ulazim u stan, sa mislima o “svetom trojstvu”: MIR-TIŠINA-KAFA.
Provri voda. . .Ups! Nestalo kafe. Izlazim, kupujem je, napokon sednem da je popijem. . .nestalo mi cigareta. Ustajem da opet krenem u prodavnicu, nema mi novčanika. .. tražim ga sat vremena, počinje histerija polako. . .a novčanik ispod kauča na kom sam sedela.
Odlučim da prespavam ostatak dana, legnem, san polako hvata. . .Zvoni telefon – pogrešan broj. Vratim se u krevet, posle par minuta opet telefon, i opet pogrešan broj. . . Palim tv. Omiljena serija? Super! Barem nešto. . .Ali, ne. . . Odjavna špica.

Sedim na kauču, suze kreću da se skupljaju u uglovima očiju, ispijam gutljaje hladne kafe u potpunoj tišini i polumraku i razmišljam kako bi mi bilo potrebno da mi neko kaže da je sutra novi dan, da posle kiše sunce sine i sl. . . .A sada, eto, nema nikoga da me nazove.
Tok misli mi prekida zvuk poruke na telefonu: Komšija je poslao jedan KISS. Zatim zvoni fixni, on zove. Počinjem da mu kukam kako mi je dan bio grozan, a on me prekida u pola rečenice i sa osmehom u glasu kaže :

“Nemoj se nervirati, sve će biti OK. . .”

23h je, gasim svetlo, pokrivam se. Sa osmehom tonem u san i mislim kako je lepo imati nekog ko sa jednom rečenicom ( iako je potpuni kliše ) uspeva da mi dan učini lepim, uprkos svemu. . .