“Hej, micko, gde si oko 16h? …Jesi rucala?…Super, nisam ni ja…”

Prijatan, mali restorančić, nas dvoje, fenomenalna klopa. . . Posle toga, kratka šetnja centrom, prekidana na trenutke zbog poljubaca. Ruke su mu uvek tako tople. . . Imam osećaj da smo zajedno već mesecima, toliko sam opuštena. A na prste mogu izbrojati koliko smo dana zajedno…
Veče, njegov stan. Neka lagana i lepa muzika sa njegovog kompjutera, sveće raspoređene po kupatilu, kada napunjena vrelom vodom, rashlađeno crno vino u čašama “na nogicu”. . . i nas dvoje. Savršeno opušteni, srećni i zadovoljni. . .

Ležimo na krevetu u njegovoj radnoj sobi. Krevet je mali, ali on ne želi da odemo u spavaću sobu. “Ovako mi je lepše. Htela- ne htela spavaćeš mi u zagrljaju. Ni u snu nećeš moći da se odmakneš.” Dok spava, pokušavam da pomerim njegovu ruku koja je ispod mog vrata, da ne utrne. Ali, on je i u snu vraća gde je bila, i grli me i sa drugom rukom. Ujutro me budi telefon. Otvaram oči, on je već ustao, i sebi u bradu mrmlja psovke na račun osobe koja je zvala. “Pogrešan broj te je probudio…” kaže s osmehom, ljubi me i odlazi da nam spremi doručak, i toplu ness kafu. Još me ne pušta da odem. . .

Stižem u stan tek oko podne, na brzinu se pakujem i krećem. On čeka u autu. Vozi me kod mojih na selo. “Zašto da ideš autobusom, kad mogu ja da te vozim.”. . .Uz put mu pokazujem “znamenitosti”. . .
Staje ispred moje kuće, a u tom trenutku na kapiji se pojavljuje moja mama. Prati komšinicu, pile su kafu. On i ja u autu zbunjeni i iznenađeni, na brzinu se pozdravljamo. On odlazi a ja prilazim mami, koja me grli i tiho i na brzinu, da komšinica ne čuje, šapće mi s osmehom “Mala, jel da zbrojim 2 i 2?”. . .

Da, mama, možeš da zbrojiš. Mada, nije dva plus dva, nego jedan plus jedan: ON plus JA. Rešenje: jako lepa i dobra kombinacija. . . Ali, vidiš ti to, mama, na mom osmehu, zar ne. . .