Posmatajući sve ovo oko sebe, čitajući blog, forumske priče…često imam osećaj da ljudi na neki način ovamo beže. Neki kao ja, od samoće, neki da jednostavno okrenu misli od nečeg što ih muči. Ili da jednostavno iz privatatnosti svoje sobe, pobegnu makar na kratko, negde gde će im se neko obradovati. Svi imamo neke svoje male i velike brige.

Ja sam ovde da se rasteretim od ponekad učmale svakodnevice, i da neke, ponekad blesave misli izbacim na papir. . . pardon, na ekran.

* ** *** ** *

Na ovoj fotografiji piše:

~I’m afraid that I’m responsible for my own loneliness.~

A je se bojim da je to što piše – tačno!
Ne dopada mi se to saznanje, ali izgleda da je tako. To je ujedno i jedan od razloga zašto sam ovde. Glupi dosadni strah od samoće, i griža savesti da sam sama kriva!

Zato volim sve ovo, i blog, i forum, i internet… i msn. Njega možda i najviše! Savršen način da radim sve ono za šta mi treba mir, i moja soba, a opet svo vreme je neko tu pored mene. Bilo da mi zatreba pomoć oko kompjutera, ili jednostavno malo razgovora u pauzi od posla. . . Prijatelji su tu, ne moram ih zivkati telefonom, ne moram ostavljati posao. . . jednostavno skuvam kaficu, i kliknem na NUDGE i samoća pobegne kao da nikad i nije bila u mojoj sobi... Čak i kad su kilometrima daleko možemo da se ispricamo na miru, ne gledajući na sat.

Osobe kojima je ovaj post posvećen će se prepoznati.

Hvala na svemu, na svim satima ubijenim sa mnom!