Budila sam se u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji. Liverpul, Strazbur, Gagenau, Zagreb, Novi Sad.
Često sam čula priče ljudi koji su otišli na “zapad” i pričali kako ih grad ili zemlja nisu prihvatili. Istina je drugačija: svaki grad na ovom svetu će vam širom raširiti ruke, ali je pitanje da li ste vi spremni da uzvratite taj zagrljaj.
Novi Sad sam napuštala nekoliko puta. I kao dete i kao odrasla osoba. Uvek mi je poželeo sreću kad sam odlazila i uvek mi je poželeo dobrodošlicu kad sam se vraćala. I uvek je bio grad u kom sam imala svoj dom. Ne kuću, niti stan, već DOM – mesto gde mi je srce, mesto gde mi je detinjstvo i gde su prijatelji. Oni prijatelji koje nazovete u pola noći, oni prijatelji koji su TU za ceo život.
Sada je 5 sati ujutro. Pre par minuta sam drugaru rekla kako mi je jedna od najdražih slika u životu slika sata na katedrali u sumrak i u zoru. Slika kada je ketedrala maltene nejasnih obrisa. Usnula, malo zamagljena i mutna, ali sa kazaljkama koje se jasno vide i sa limanskih višespratnica i sa krovova Podbare. Nad mojim Novim Sadom se diže novi dan. Nad mojim gradom sviće zora…
Ovo bi mogla da bude po malo patetična priča o tamo nekom gradu. Ali ne… Ovo je priča o mom gradu i prijateljima. O gradu u kom su moji PRIJATELJI. Stari i novi. Kratka priča o ljudima koji žive ovde ceo ili deo svojih života. O ljudima koji mene čine srećnom. I kad sam u ovom gradu i kad sam daleko. Ovo je priča o Dunji, Vlatki, Bobanu i Pilipu. O Dragani, Sandri, Jasni, Denisu, Tanji, Anji, Goranu… Ovaj grad brižno čuva njihove korake i naše zagrljaje.
U ulici Zlatnih greda je kafanica “Kod nas” koju drži čika Mirko. Na Klisi i Kabelu gledamo utakmice. Na tvrđavi sam se ljubila. Na Štrandu sunčala. Kod Miletića i ispred katedrale zakazujemo sastanke. U Laze Telečkog se smejemo u horu. Na Telepu mi je detinjstvo. Na Bistricu mi dolaze prijatelji na palačinke i krempite.
Ovaj grad zbog svega toga mene čini beskrajno srećnom i zahvalnom…
A stvarno sam srećna. Baš ovog trenutka. U mom gradu s mojim prijateljima.
Novi Sad. Ljubav. Sreća. I tačka.
“Al’ samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš…”
