Zadnji put me je kučkom, i to surovom, nazvala drugarica, pre par dana. Zašto?

Pa, zato što sam joj rekla da sam odbila udvaranje jednog dečka. I zato sam ja sad kučka. Po njenim rečima, dečko je toliko fin i dobar i lep i zgodan i …ne-znam-ti-šta-još …. Pa nek ona bude s njim kad je već takav. Ja, bogme, neću!

A kučka sam ispala najviše zbog toga kako sam ga, po njenim rečima “ubila u pojam”.

Dotični i ja sedimo u kafiću. On me je zvao da izađemo. Znala sam ja zašto me zove na kafu, nisam toliko blesava. Uostalom, već mi je “ptičica šapnula” da mu se jako dopadam.

Elem, sedimo, pijuckamo piće i pričamo o muško-ženskim odnosima. Slušam ja njega a u glavi se mislim kako da ga poštedim muke kad bude počeo da me muva, ili ne daj Bože, pokušao da me “cmokne za Laku noć”… I tako priča li on, priča, i naleti tema ko poručena!

ON: Većinu svojih bivših devojaka sam upoznao vikendom, tokom izlaska. Volim posle s devojkom da odem na kafu, malo popričamo, pa da onda vidim kakva je. Nekad se desi da devojku duže poznajem, i često se viđamo, pa tek posle bude nešto između nas. (i tu me on pogleda onako ispod oka) A ako ništa ne bude, nema veze. Jedno iskustvo više.

JA: Pa da… Eto vidiš nas dvoje. Upoznali smo se nedavno a kao da se poznajemo 100 godina. Nego, mogla bih ja tebe da upoznam s mojim koleginicama s fakulteta, sigurno bi ti se neka od njih dopala. A ti ništa ne brini. Ja ću im već reći kako si mi ti super drugar.

ON: . . . . . on me je samo zbunjeno pogledao, promrmljao nešto kao “Da, da…što da ne.” i promenio temu razgovora.

Nešto mi se čini da me neće opet zvati na kafu. ;)

A što se tiče drugarice, i toga kako me je nazvala – sve joj je oprošteno. Ionako nije mislila ozbiljno.  :)