Novosadski je voleti svoj grad. I truditi se uvek pronaći lepe stvari, sitnice, kutke koji ti izvlače osmeh.

Budila sam se i po tuđim, dalekim gradovima. Ali tuđi su bili samo prvih par dana. Jer svaki grad vam širom raširi ruke – poenta je samo u tome da li ćete prihvatiti taj zagrljaj.

U Liverpulu sam bila poput izgubljenog, radoznalog mačeta. Dok mi u ruke nisu tutnuli red vožnje gradskog prevoza  i mapu grada. I do prvog odlaska u pab.

U Strazburu sam na francuskom u početku znala da kažem samo “Bonjour!” i “Merci!”. I mislila sam kako sam verovatno najusamljenije stvorenje u Francuskoj. Do trenutka kad su me pekarke iz obližnje pekare prvog jutra u FR s osmehom pogledale i odlučile da mi svakog dana, dok kupujem baget, drže dvominutni čas “francuskog jezika za svakodnevnu upotrebu tokom šopinga”.

Novosadski je "opušteno", jer ovde vreme sporije i lepše teče...

U Baden-Badenu sam mislila kako su ljudi hladni, kako je grad siv i smoren i ništa ne razumem… A onda mi je u kafiću prišla konobarica i na “naškom” mi s osmehom rekla “Izvolite?”

Al’ Novi Sad je dom i zaljubljujem se u njega celog svog života i svakog dana iznova. Jutarnjim suncem me budi za dobar dan, a košavom tera unutra, da se ne prehladim na ladnoći. Da sam neki hejter, ovo sam mogla reći i ovako: glupo sunce me prebudilo i zbog odvratne košave sam se smrzla. Ali, naravno da neću. Gledam to iz lepše, novosadske perspektive ;)

Gradovi nisu beton i ulice i zgrade. Gradovi su ljudi. A u svakom gradu ima dobrih ljudi. I ako nemate osmeh na licu, nećete ih pronaći, kojim god domaćim il’ stranim jezikom da se služite. I tada možete reći “Nisu me prihvatili” a ja ću vas sažaljevati, jer znam pravu istinu. Svaki grad je i dobar i gostoljubiv i lep, ako vi umete to da vidite i imate želju da to pronađete u njemu. S osmehom, i sa unapred naučenim rečima “Hvala!” i “Izvini.” Jer, eto, hvala i izvini jesu #novosadski.