Neki fini i dragi blogeri su citajuci ovo moje pisanije, zbog naslova, pomislili da se UCIM DA HODAM odnosi na moje prve korake u svetu kompjutera…

Ne, pogresili su…

Ucim ponovo da hodam kroz lavirint emocija, svojih sopstvenih. Tezak posao, to muvanje izmedju visokih zidova. Ali, ko mi je kriv?… Sama sam ih godinama gradila, kamen po kamen. Kao Sizif. Odguram jedan na vrh, on se otktrlja, pa hajde draga moja nazad. Tacno mi nije jasno kako sam uoste uspela takav komplikovan zid da podignem? I jos sebe da zatvorim unutra. E, koji sam ja lik!
Taman pomislim: to je to! Znam gde je izlaz! Znam sta hocu!, i onda me Gospodin nazove, u pola noci i kaze :

“Cao! Pretpostavljao sam da ne spavas, znam da ucis. Hteo sam samo da te pitem kako si?”
. . . a ja se uhvatim za stolicu, da ne padnem, duboko udahnem i pomislim kako cu mu sad sve reci:

………………………
“Nije lepo sto se sa mnom igras toplo-hladno. Pa, covece nismo deca! Odakle ti pravo da me zoves u pola noci? Sta ti vise uopste hoces od mene? Da li UOPSTE nesto hoces?
Zasto me sada zoves? Zasto me nisi zvao kad si kretao u grad, a ne sad kad se vracas iz provoda? Obecao si da ces se javiti pre tri dana, dogovorili smo se da se vidimo. Zasto se nisi javioi? Ni na glupu poruku mu nisi odgovorio!”

……………………..

Naravno, nisam mu to rekla. Samo sam mu odgovorila da sam dobro, da sam umorna i da sam upravo legla u krevet…

“Ok!” odgovorio je,”Lepo spavaj, pa se cujemo ovih dana, da odemo negde na pice.”

“Da, naravno. Cujemo se. Cao!”

“Laku noc, pile!”

Klik. Klik.

Gledam jos par trenutaka u prazan ekran telefona, spustam ga na policu, sedam za kompjuter i nastavljam da ucim…