Ovo je moj prvi blog. Nadam se ne i poslednji…

Zar nije cudno, ili bolje reci tuzno, da u 21.veku, ja sa svojih 27.godina, tek sada ucim da se snalazim u ovom virtuelnom svetu?

Imala sam kolokvijum pre par dana iz informatike. Prvi put u zivotu su mi na ispitu, za malo, posle suze na oci. Klinci oko mene, moje kolege, su za 20tak minuta uradili sve zadatke, a ja sam 5o minuta resavala tek prvi “preuredite text u wordu”. . . U zivotu se nisam osecala tako glupo, zbog svog neznanja. A i rastuzila sam se, zbog stvari na koje ja jednostavno nisam mogla da uticem. Dzaba je bilo moje strebanje, bubanje dan i noc. A sta da radim… Dok su klinci igrali Warcraft, ja sam radila, a sad kad ti isti klinci sede pored mene na predavanju, ja tek sad ucim ono sto oni odavno znaju.

Mada, jedna mala stvar me je usrecila. Naime, te moje kolege, zbog cije “pameti” sam zasuzila, te iste kolege su potpuno belo gledale u prof. sociologije kad je spomenuo Mendelu i aparthejd, Gandija i njegov cuveni “nenasilni otpor”. . . a ja sam, sva srecna u svojoj pakosti pomislila “A gde su vam sad kompjuteri? Gde vam je sad Google, Krstarica i sve ostalo?”

OK, syber klinci, znam ja, stizete vi mene u znanju, ili ja vas. . . ali opsta kultura, za to vam treba malo vise od mocnih kompjutera. Za to vam treba malo vise volje, interesovanja, za koje vi na zalost nemate vremena, jer Boze moj, treba da stignete i na otvaranje nove PC igraonice a posle na otvaranje nove folkoteke.